Nataša Vojnović za Gloria br. 767, 5. mart 2018.


⥬ Posle nekoliko izleta na film najuspešnija srpska manekenka odlučila je da zapostavi glumačku karijeru uverena kako njena druga interesovanja, pre svega putovanja i ljubav s muškarcem s kojim je u vezi poslednih pet godina, zbog kog je počela da razmišlja i o deci ⥪

Piste kojima je manekenka Nataša Vojnović (38) koračala od svoje petnaeste godine nisu bile posute ružama već znojem i mukotrpnim radom, ali su je odvele pravo na veliko platno. Njenu harizmu, talenat i energiju vrlo brzo su prepoznali i ljudi iz filmske industrije. Kao neko ko je počeo da uzima časove glume sa 19 godina bila je spremna za ulogu u filmu “Montevideo, vidimo se” Dragana Bjelogrlića, a onda i “O bubicama i herojima” Petra Pašića, koji je nedavno na Festu imao premijeru. Ipak, za neke životne situacije, koje su se dešavale u periodima snimanja tih ostvarenja, manekenka nikako nije mogla da se pripremi.

– Radila sam u Nemačkoj kad su mi javili da mi se tetka iz Beograda razbolela. A ona je jedna od najvažnijih osoba u mom životu. Za vreme rata, kad smo izbegli iz Brčkog, mama me je posalala kod nje i ona se tada starala o meni. Tetka i teča su mi kupovali garderobu, proveravali torbu, gledali da li pušim, a pušila sam. Bila sam vrlo problematična tinejdžerka. Njihovo strpljenje, ljubav i razumevanje su mi veoma pomogli u životu. Kad me je neprijatna vest dovela u Beograd, shvatila sam da treba da ostanem ovde i da mi ništa nije važnije od toga da budem sa njima. U to vreme su me i pozvali na kasting za film “O bubicama i herojima”.

⥭ Nakon “Montevidea”, gde ste igrali epizodu, u filmu “O bubicama i herojima” imate veliku ulogu. Kako ste se pripremali za lik medicinske sestre koji tumačite?

– Kod mene se u životu ništa ne dešava slučajno. Na setu sam igrala medicinsku sestru, a onda kod kuće i u bolnici negovala svoju tetku. Gledala sam prave medicinske radnice kako bez imalo ljubavi obavljaju svoj posao. Dolazile bi u sobu posle sat i po zakašnjenja, mirisale na duvan, a pritom su imale ogromne veštačke nokte i žvaku u ustima. Odmah sam znala da moja junakinja neće biti takva. Moja medicinska sestra je čista ljubav, a takve instrukcije mi je i reditelj davao. Sve u vezi sa tom ulogom je trebalo da odiše nežnošću. Ovo snimanje me je izuzetno radovalo jer sam nakon mnogo godina, pošto me je moda sebično otrgla od mojih i uzela pod svoje, dolazila kući sa seta i prepričavala tetki šta sam sve radila. Ona je uvek govorila da ću biti glumica. Snimanje je trajalo četiri nedelje, a tetkina bolest, nažalost, mnogo duže.

⥭ Film je snimljen pre sedam godina, a tek sada prikazan. Jeste li se plašili nečije kritike?

– Kada je sestra od tetke otišla i kupila 16 karata za premijeru, shvatila sam da će u celom jednom redu sedeti moja familija: tetka, teča, braća i sestre, a da ja u filmu imam seksi scenu. Osećala sam veliku tremu i sve vreme sam držala ruke skupljene na krilu. Na kraju su svi rekli kako je film lep i dirljiv i niko nije ni pomenuo to da se moja dojka vidi u prvom planu. Kad se projekcija završila, otišla sam da se zahvalim Petru na svemu i onda se sa porodicom uputila kući. To su neke stvari koje ranije nisam mogla da radim.

⥭ Planirate li da se nakon ove velike uloge ozbiljnije posvetite glumi?

– Ne. Celog života sam nešto glumatala, čini mi se da sam glumica odmalena. Kada sam se zasitila hodanja pistom, počela sam da uzimam časove glume, ali se nisam na tome zaustavila. Stalno hoću nešto više. Posle toga me je zanimalo da naučim lepo da pišem, pa da slikam i crtam, da se bavim dizajnom enterijera. I sve sam to ja. Sve to što znam da radim uliva mi izvesnu sigurnost. Ali, postoji tu još nešto. Kada sam pre desetak godina dobila ulogu sekretarice u filmu “Pink Panter”, a onda mi je javljeno da ipak neći igrati u njemu, obećala sam sebi da više nikad neću otići ni na jednu audiciju. Non-stop sam išla na neke kastinge i umorila se. Na kraju cele balade shvatila sam da moram da se zadovoljim onim što imam, da treba da se prepuštam životu, i da ako već nisam zaigrala sa Bijonse na filmu, barem mogu da je slušam.

⥭ Šta ste radili u međuvremenu, otkako je snimanje filma završeno?

– Mnogo vremena sam provodila u Beogradu, a onda sam otputovala u Afriku. Tamo sam bila šest meseci i okrenula se malo oko sebe. Obišla sam Etiopiju, Keniju, Tanzaniju, kupovala prelepu garderobu i nakit, družila se sa divnim ljudima, posećivala manastire. A onda sam se zaljubila i sve je krenulo nekim svojim tokom.

⥭ Kakvim tokom?

– Počela sam da živim normalan život. A to je za mene, ovakvu kakva sam, bilo veoma teško. I dan-danas sam rastrzana na sto strana: poslovi, ljubav, privatni život, crtanje, pisanje, putovanja. Kad mladi počnete da radite, brzo naučite da funkcionišete dobro sa samim sobom. I onda, kad naiđe ta neka druga osoba i kad treba da funkcionišete u paru, vi odjednom ne znate šta ćete. Hiljadu puta mi je došlo da pobegnem, ali uvek se potrudim da uvažim i to drugo biće. Moj partner i ja smo slični i ovo mi je najduža veza u životu. Pet-šest godina smo zajedno. On je divna osoba koja me na više nivoa inspiriše i pomaže mi da budem bolja.

⥭ Razmišljate li o materinstvu?

– Da, naravno. Ali onda pomislim kako živimo u surovom svetu i da li je uopšte pametno podizati dete danas. Moram još mnogo da radim na sebi, pa tek onda da rodim. Ne opterećuje me to što imam 38 godina, bitno mi je da nađem taj neki mir kome težim i budem sa sobom načisto. Ali, uživam u tome da budem tetka.





Share on Google Plus

0 komentara :

Постави коментар

Vaš komentar?